Jovan Dučić - citati

Jovan Dučić

Jovan Dučić (1871 - 1943), rođen u Trebinju. Po završenoj i učiteljskoj školi u Somboru, bio je učitelj u Bjeljini i Mostaru. Jedan je od osnivača i urednika časopisa Zora (Mostar, 1896 - 1899). Studirao na filozofsko - sociološkom fakultetu u Ženevi, odakle je češće odlazio u Pariz. Od 1907. godine je u diplomatskoj službi Srbije na raznim dužnostima (Carigrad, Sofija, Atina) i Jugoslavije (delegat Lisabonu). Godine 1941. presao je u Geri - SAD, gdje je u aprilu 1943. umro. Posmrtni ostaci su mu 2000. godine preneseni u Trebinje, što je bila njegova poslednja želja.

 

Dučić je najmarkantnija ličnost srpske književnosti u prvim decenijama 20. vijeka. Pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca on je unio novi duh u srpsku poeziju, obogačujući njenu sadržajnost novim temama i novim izvorištima inspiracije. "Kabinetski radnik na mučnom poslu rima i ritma", kako je sam za sebe govorio, on je njegovao kult forme, tezeći ka savršenstvu, ka organskoj usklađenosti svih elemenata versifikacije. Sve je u toj poeziji elegantno i virtuozno rečeno, blistavo, jasno i tačno, kadkad do mjere da pojedini stihovi zvuče kso lozinke i sentencije. Ubjeđeni pristalica teorije "l' art pour l' art", on je stvarao poeziju koja treba da bude "odveć gorda da bi živjela za druge", usredsređenu na velike, večite teme, ljubavi, smrti, religije. Osim pjesama, pisao je putopise Gradovi i himere, filozofske eseje Blago cara Radovana, kao i eseje o književnosti (o Vojislavu Iliću, Bori Stankoviću, Kočiću i dr. ). Djela: Pjesme (1901), Pesme (1906), Plave legende (pesme u prozi 1908), Grof Sava Vladislavić (1942), Staze pored puta - Jutra sa Leutara - Moji saputnici (stihovi, proza, 1951), Lirika (1943). U nekoliko navrata izlazila su mu sabrana djela, prvi put za njegovog zivota, 1929 - 1930.

 

Ne gleda nas, danas, Dučić samo "s nebeske svetle čistine" već on govori uzmemirenjem iz naše najdublje osame, iz jezika u kome je pronašao najveću meru i najdublji vir.

Svi ljudi imaju iste mane, ali nemaju iste vrline.

Tko prijatelja tumači i analizira, taj ga ne voli.

Treba se čuvati više sebe nego svojih zlotvora.

U braku žena traži sve što joj se dopada i uzme sve što može oteti.

Veličina žene je u velikim momentima, u sitnim događajima ona je sitna.

Velika je nesreća kad čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa kad ne zna šta može.

Veliki čovek sudi čoveka po njegovim vrlinama, mali sudi po manama.

Više nego muškarac za sebe, žena tvrdo veruje da bez svojih poroka ne bi mogla imati ni dana zadovoljstva i da bi je veliki broj vlina samo osiromašio, kao što alkoholičar veruje da bi umro bez svoje čaše, i kockar bez svoje kocke.

Za samoću treba biti sposoban, čak i spreman.

Za svaku našu nesreću kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordost, ili naša glupost, ili naš porok.

Zaljubljeni se danas očajno vole, kao što sutra mogu da se očajnu omrznu: a oni se omrznu bez stvarnog povoda, kao što su se zavoleli bez stvarnog razloga.

Zavist je urođena u svakom čoveku, makar to neki krili a neki u sebi suzbijali.

Žena će oprostiti muškarcu i najteže poroke, ali žena ne prašta drugoj ženi ni njene najveće vrline.

Žena često lako daje, ali se lako ne zaljubljuje.

Žena dobro zna da je slaba samo kad voli.

Žena iskreno veruje da je muškarac voli samo onda kad zbog nje pati i kad u nju stalno sumnja.

Žena izgleda ili kao naša velika sreća ili kao beda: zavisi od ogledala u kojem smo je uhvatili.

Žena je najviši podstrek ljudskog stvaranja: ona stoji u zenitu muškarčeve misli i akcije, i njoj se duguju sve lepote i veličine ljudskog genija.

Žena je u stanju da bude najravnodušnija prema muškarcu kojeg je nekad bezumno volela, i čak da se snjim ophodi bez ikakve veze s njenom prošlošću.

Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili sportistom, za lepim ili umnim, ali se najzad dadne, često za ceo život, sasvim drukčijem čoveku nego kakvog je zamišljala ili želela.

Žena nema osećanja odgovornosti kao ni dete: i ona se brani suzama, a ne razuveravanjem. Ali i kad moli za oproštenje, to ne znači da priznaje krivicu nego izbegava grube scene.

Žena nikad ne vidi jednog muškarca u celini, nego uvek u detalju: da lepo peva, ili lepo igra, ili lepo svira, ili se lepo oblači, ili se lepo ponaša, ili, najzad, da ima uspeha u društvu ili uspeha kod žena.

Žena oprašta, ali ne zaboravlja; muškarac zaboravi i kada ne oprosti.

Žena pada iz raznih uzroka: iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materijalnog, iz romantike, iz manije, iz perverzije, iz osvete.

Žena se često brani od poroka srčanije i poštenije nego muškarac, jer zna da je ne kontroliše samo jedno lice, nego celo društvo, i porodica, i sve ostalo što su ljudi podigli protiv žene.