Matija Bećković - citati

Matija Bećković

Matija Bećković je rođen 29. 11. 1939. godine u Senti. Osnovnu školu završio je u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Otac Matijin, Vuk Bećković je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije koji je poginuo u Sloveniji 1944. godine. Prvu pesmu je štampao kao gimnazijalac 1957. u Mladoj kulturi. Školske 1958 - 59, godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu, na grupu za jugoslovensku i opštu književnost.

 

Objavio je sledeće knjige - Vera Pavladoljska (bibliofilsko izdanje Radomira Stevića Rasa, 1962), Metak lutalica (Prosveta, 1963), Tako je govorio Matija ( Prosveta, 1964. i 1965 ), O međuvremenu (Matica srpska, 1968. i dopunjena izdanja: Znanje, Zagreb, 1979, BIGZ, 1985. i 1986, Matica srpska 1990), Če - tragedija koja traje (sa Dušanom Radovićem, nezavisno izdanje Slobodana Mašića, 1970, Rad, 1989), Reče mi jedan čoek (Prosveta, 1970, 1976), Međa Vuka Manitoga (SKZ, 1976, 1978), Lele i kuku (Prosveta, 1980), Poeme (SKZ, 76. Kolo 1983. i divot izdanje Kola 1986), Služba Svetom Savi (Glas crkve, 1987. i 1989), O Njegošu (Glas crkve, 1988), Kosovo, najskuplja srpska reč (Glas crkve, 1989), Kaža (SKZ, 1988, 1989), Čiji si ti, mali? (BIGZ, 1989, 1990), Dvadeset i jedna pesma (Rukopisna zbirka Milić Rakić, Valjevo, 1990), Nadkokot (bibliofilsko izdanje, grafike M. Kapora, Disovo proleće, Čačak, 1990), Bogojavljenje (Rad, 1990), Izabrane pesme i poeme (BIGZ, 1990), Moj pretpostavljeni je Gete (Razgovori 1968 - 1990, Knjižarnica Obradović, 1990), Služba (SKZ, 1990), Ovako govori Matija (Dečje novine, 1990), Sabrane pesme u šest knjiga Metak lutalica, Reče mi jedan čoek, Međa Vuka Manitoga, Lele i kuku, Kaža, Čiji si ti, mali? (izdanje SKZ, BIGZ; Univerzitetska riječ, 1990. i 1992), Ovo i ono (Dnevnik, 1995), Potpis (bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, Hamburg, 1995), Ćeraćemo se još (Oktoih 1996), Pokajnica (Orašac 1997).

 

Adaptirao je sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom "Gorski vijenac" Petra II Petrovića Njegoša. Predstava je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu 1980. Dramska poema "Če - tragedija koja traje" (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na njemački (Che - Tragodie, die Andauert, Verlag Autoren, Frankfurt am Main, 1969) i engleski jezik (Che: A Permanent Tragedy, New York, Harcourt Brace Jovanovich, 1970), a izvođena je kao radio - drama na mnogim stanicama u Njemačkoj i u pozorištu u Vašingtonu.

 

Za svoje pjesništvo Bećković je dobio brojne nagrade: Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Ravnogorsku, Stefan Mitrov Ljubiša, Veliku Bazajašku povelju, Odzivi Filipu Višnjiću, Biblios, Nagradu Vukove zadužbine, Njegoševu nagradu, Žičku hristovulju.

 

Zapisi iz knjige "O međuvremenu" prevedeni su na engleski jezik pod naslovom Random Targets (New York, Harcout Brace Jovanovich, 1970). Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991.  godine.

Ako nas neće sreća, ostaje još jedna velika i utješna sreća. To je: izbjeći nesreću.

Ako neka budala posustane, posumnja u budalaštine i ušuti, na njeno mesto stupa nova.

Ako ovako produžimo, sutra će svatko imati osiguran dobitak. Zar nam nešto više treba za sreću?

Bruka nikad ne ide na životinju, nego na čovjeka.

Budala ima mnogo. Konkurencija je ogromna.

Čovjek lako prihvaća da je netko sretniji, a teško pristaje da je itko nesretniji od njega. Začudilo bi nas tko bi se sve prijavio za konkurs za najvećeg mučenika.

Danas medicina može od čovjeka napraviti sve osim čovjeka.

Demokratija o koju je moguće ogrešiti se - nije demokratija.

Glupost je starija od pameti. Da prvi čovjek nije bio glup, drugi se ne bi ni pojavio.

Hodajte kroz život otvorenih očiju i s vjerom. Zavirite u svaki ugao- nikad se ne zna gdje je sreća. Sreća je slijepa. Na sreću svako ima pravo. Sreća ne zna za razlike u boji kože, spolu, socijalnom položaju, titulama i slično.

Izgleda da smo na Balkan došli idući za stokom. More nas je spriječilo da odemo u Afriku u koju smo se bili zaputili.

Izjašnjavanje se dalje čuje od svakog dela. Izjašnjavanja se štampaju na prvim stranama, a informacije o novim delima negde u uglu, ako ima mesta.

Kad bi se spalio u ime gladnih prvo bi ti gladni rekli da si idiot: zašto si se spaljivao kad si bio sit?

Krasti malo je glupo. Zato male lopove i kažnjavaju. Ne zbog krađe već zbog gluposti, naivnosti, prostakluka.

Mene ne zanima istina. Ja znam tko je u pravu.

Mnogo je misli, pesama, slavopojki, hramova podignuto u slavu znanja. Svaki bukvar počinje pesmicom: Znanje je snaga, znanje je moć, učite deco dan i noć. Međutim, učite deco dan i noć - pa ćete videti kako ćete proć.

Na jednom činovniku više i visoke stručne spreme radi stotine brižnih ljudi: mame, tate, tetke, ljekari, učitelji, profesori, društveni javni radnici, psiholozi, vojska, radio i televizija. Svi se trude da od blesavog stvore odgovornog čovjeka koji će veći deo svog života ostavljati kartonske kutije na određeno mjesto.

Naše se vrijeme razlikuje od svih drugih vremena, i zato nekima izgleda kao i da nemamo svoga vremena, kao da živimo u međuvremenu.

Naše Sveto pismo je Gorski vijenac. Delo koje ne stari i čije reči ne trule. Znati ga napamet i čuvati svako slovo, jedini je način da ne izgubimo sebe.

Nigdje čovjek nije toliko mali kao pred šalterom i nigdje mali ljudi nisu veći nego iza njega.

Pored svih počasti koje mu se odaju, iskustvo je uzaludno i nepotrebno. Iskustvom se nitko nikad nije mogao koristiti, čak ni vlastitim. Iskustvo je staro i gorko, teško i crno.

Sreća je biti manje nesretan od drugih. - Jedan ima jednu ruku u gipsu, a drugi obje. - Jedan je dobio blizance - drugi petorke. - Jedan je pokraden - drugi je uhvaćeni lopov.

Sreća je kad otkrijete Ameriku putujući za Indiju.

Sreća je lutrija.

Sreća je roditi se sretan.