Matija Bećković - citati

Matija Bećković

Matija Bećković je rođen 29. 11. 1939. godine u Senti. Osnovnu školu završio je u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Otac Matijin, Vuk Bećković je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije koji je poginuo u Sloveniji 1944. godine. Prvu pesmu je štampao kao gimnazijalac 1957. u Mladoj kulturi. Školske 1958 - 59, godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu, na grupu za jugoslovensku i opštu književnost.

 

Objavio je sledeće knjige - Vera Pavladoljska (bibliofilsko izdanje Radomira Stevića Rasa, 1962), Metak lutalica (Prosveta, 1963), Tako je govorio Matija ( Prosveta, 1964. i 1965 ), O međuvremenu (Matica srpska, 1968. i dopunjena izdanja: Znanje, Zagreb, 1979, BIGZ, 1985. i 1986, Matica srpska 1990), Če - tragedija koja traje (sa Dušanom Radovićem, nezavisno izdanje Slobodana Mašića, 1970, Rad, 1989), Reče mi jedan čoek (Prosveta, 1970, 1976), Međa Vuka Manitoga (SKZ, 1976, 1978), Lele i kuku (Prosveta, 1980), Poeme (SKZ, 76. Kolo 1983. i divot izdanje Kola 1986), Služba Svetom Savi (Glas crkve, 1987. i 1989), O Njegošu (Glas crkve, 1988), Kosovo, najskuplja srpska reč (Glas crkve, 1989), Kaža (SKZ, 1988, 1989), Čiji si ti, mali? (BIGZ, 1989, 1990), Dvadeset i jedna pesma (Rukopisna zbirka Milić Rakić, Valjevo, 1990), Nadkokot (bibliofilsko izdanje, grafike M. Kapora, Disovo proleće, Čačak, 1990), Bogojavljenje (Rad, 1990), Izabrane pesme i poeme (BIGZ, 1990), Moj pretpostavljeni je Gete (Razgovori 1968 - 1990, Knjižarnica Obradović, 1990), Služba (SKZ, 1990), Ovako govori Matija (Dečje novine, 1990), Sabrane pesme u šest knjiga Metak lutalica, Reče mi jedan čoek, Međa Vuka Manitoga, Lele i kuku, Kaža, Čiji si ti, mali? (izdanje SKZ, BIGZ; Univerzitetska riječ, 1990. i 1992), Ovo i ono (Dnevnik, 1995), Potpis (bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, Hamburg, 1995), Ćeraćemo se još (Oktoih 1996), Pokajnica (Orašac 1997).

 

Adaptirao je sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom "Gorski vijenac" Petra II Petrovića Njegoša. Predstava je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu 1980. Dramska poema "Če - tragedija koja traje" (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na njemački (Che - Tragodie, die Andauert, Verlag Autoren, Frankfurt am Main, 1969) i engleski jezik (Che: A Permanent Tragedy, New York, Harcourt Brace Jovanovich, 1970), a izvođena je kao radio - drama na mnogim stanicama u Njemačkoj i u pozorištu u Vašingtonu.

 

Za svoje pjesništvo Bećković je dobio brojne nagrade: Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Ravnogorsku, Stefan Mitrov Ljubiša, Veliku Bazajašku povelju, Odzivi Filipu Višnjiću, Biblios, Nagradu Vukove zadužbine, Njegoševu nagradu, Žičku hristovulju.

 

Zapisi iz knjige "O međuvremenu" prevedeni su na engleski jezik pod naslovom Random Targets (New York, Harcout Brace Jovanovich, 1970). Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991.  godine.

Sreća je uvijek i svugdje prisutna. Treba samo biti tu.

Sreća je velika šansa za sve.

Šta sve još čoveku nedostaje, najbolje pokazuju obećanja. Narodima za koje se tvrdi da su slobodni - obećava se sloboda, onima za koje se mislilo da su siti - obećava se hleb.

Svi koji su povjerovali u moć znanja i nešto naučili, osjetili su koliko su pogriješili. Ali se više nije imalo kud. Ono što su jednom naučili nisu mogli lako zaboraviti. Posljedice lakomislenog učenja pretrpjeli su svi koji su učili: oni koji su samo osjetili ukus znanja, a pogotovo oni koji su stekli najviše obrazovanje.

Tko ima sreće ne treba mu ništa drugo.

U sreću treba vjerovati do konačne propasti.