Patrijarh Pavle - citati

Patrijarh Pavle

Patrijarh srpski Pavle (svjetovno ime Gojko Stojčević) rođen je 11. septembra 1914 godine u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca (Austro - Ugarska, danas Republika Hrvatska) u zemljoradničkoj porodici, a preminuo je 15. novembra 2009. godine na vojno medicinskoj akademiji u Beogradu. Gimnaziju je završio u Beogradu, šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.

 

Rano je ostao bez roditelja - otac je otišao na rad u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i "vratio se kući da umre" kad je dječaku bilo tri godine, a isto se ubrzo dogodilo i s majkom. Odgojila ga je tetka. Shvativši da je dijete "vrlo slabašno", poštedjela ga je seoskih poslova i tako mu omogućila da se školuje: iako je malo Gojko bio sklon "predmetima gdje ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika", iako je iz vjeronauke imao tanku dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov konačan izbor bio je bogoslovija. Poslije Tuzle i Sarajeva, tokom Drugog sv. rata dospijeva u Beograd, gdje najprije radi na građevinama, a zatim, zbog slabog zdravlja, počinje svoj monaški život.

On počinje s monaškim životom u manastiru Svete Trojice u Ovčaru i ujedno radi kao vjeroučitelj djeci izbjeglicama u Banji Koviljači. Izvjesno vrijeme proveo je u manastiru Vujan. Zamonašen je u manastiru Blagovještenju 1946. godine, kada je unapređen u čin jerođakona. Od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rače. Školsku godinu 1950-51. proveo je kao učitelj zamjenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Ćirila i Metodija. U čin jeromonaha unapređen je 1954., protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu u Ateni. Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine, a posvećen je 21. septembra 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi.

 

3. decembra 1990. izabran je za patrijarha Srpske pravoslavne crkve, kada je na tom mestu nasledio patrijarha Germana. Novi, 44. patrijarh SPC rekao je tada: "Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je on i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena". Također je konstatirao i da "mi nemamo nikakav program patrijaršijske djelatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo".

 

Bavi se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog (1989, 1997), (drugo izdanje 1997). U Glasniku Srpske pravoslavne crkve, od 1972. godine objavljuje studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno djelo Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, I, II, III (1998). Priređuje dopunjeno izdanje Srbljaka, koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine. Također, priređuje Hristijanskije prazniki od M. Skabalanoviča. Autor je i izdanja Trebnika, Molitvenika, Dopolniteljnog trebnika, Velikog tipika i drugih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda. Pitanja i odgovori čtecu pred preoizvodstvom objavljuje 1988. godine, a Molitve i molbe 1990. zaslugom patrijarha Pavla umnožen je u 300 primjeraka Oktoih iz štamparije Đurđa Crnojevića.

Ako nas porazi i poniženja ne ozlojede, ako u trpljenju sabiramo snage da se ne poništimo, naša velika patnja može nam biti veliko čistilište za preporod, bez koga nam nema ni podmirenja nasušnih potreba ni pravog duhovnog života. Beznađe nije samo poraz, već porok obezdušenog čoveka kome je lakše prepustiti se nemoći nego uporno, istrajno boriti se i moliti, svakog dana, da se sačuva i spase velikomučenički narod naš. Nijedna služba njemu ne može biti samo povremena ili usputna, već zavetovanje da ona mora biti neprestana, predana, Bogu pristupačna.

Bog nas je stvorio ljudima i traži od nas da to i budemo. Nema takvih vremena u kojima to ne bi mogli biti i ne bi bili dužni da to budemo.

Budimo ljudi, iako smo Srbi. Mnogi su se izrugivali ovim rečima starog patrijarha, tobože zbog dvosmislenog sklopa rečenice, a istinski zbog toga što je poručivao da nacija ne može biti kišobran za ničije nečoveštvo. Prezirao je grabež i grabežljivce, kult raskoši i slavu koju donosi robovanje imetku i sili, jer se čovek sa tim svime ne rađa niti išta od toga može sa sobom poneti u grob.

Čovek je, pored uma, obdaren i srcem, osećanjem i voljom kao snagom koja može da ostvari ono što um i srce nađu da treba. A osim toja, obdaren je još i slobodom. Čovek može onako kako Bog hoće a može i suprotno. Jer, što kaže naš filozof Koža Knežević, „čovek je biće kome može i Bog da se obraduje, a od koga može i đavo da se postidi“. Vidite koliki je to ogroman razmak! Gde ćemo se naći, zavisi od nas.

Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti; od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja.

Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti. Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja.

Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi.

Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade.

Da je i svima nama, kao ljudima i hrišćanima, jasno načelo da "zlo dobra donijeti neće“, da je "krv ljudska hrana naopaka“, stvari bi išle sretnije.

Do istina, koje su jedina prava svetlost u pomračenju ljudskih savesti i svesti, dolazi se raznim putevima. Nečastivo se goji u pritvornom, lagodnom obilaženju da mu otkrijemo pravo lice i na njega ukažemo. Nismo sveznajući i zato biva da se ogrešimo. Ali mi znamo za svetu tajnu pokajanja. Oni koji ne znaju za nju, misle da im je sve dopušteno, i zato verujemo da bi veća krivica bila prećutati njihova nedela nego u prekorevanju katkad preći meru.

Izlazeći iz Patrijaršije, upitao je svog pratioca: - Čija su to tolika luksuzna kola parkirana? Naših vladika. Došli su njima na Sabor, odgovorio je pratilac. - O, Bog ih video! Šta li bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?! duhovito je prokomentarisao gospodin Pavle.

Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.

Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila raj. Ali kad bi se svi držali bar onog što je malo manje od ljubavi – jer, ljubav je veza savršenstva – kada bi se makar držali principa „što želite sebi, to činite drugima; što ne želite sebi, to ne činite drugima“, onda bi zemlja, ako ne bi postala baš raj, bila blizu raja.

Kada je izabran Patrijarh Pavle, bio je jedini među episkopima koji istinski nije želeo da bude patrijarh. "Ja se pokoravam vašem izboru i nadam se da će Gospod pomoći Crkvi svojoj da u meni ne bude onaj koji će je uniziti", rekao je na hirotoniji u Sabornoj crkvi patrijarh Pavle.

Kada je sujeta prisutna onda dolazi do gordosti, svađe. Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta, jer se stvar mora sagledati sa više strana. Ali često kod nas dolazi do onog što nije razlika u mišljenju. Toga se moramo osloboditi. Ako budemo tolerantniji, onda ćemo moći da shvatimo i to gledište drugoga. Ne da ga usvojimo ako nije dobro, ali da ga shvatimo da ne dođe do mržnje i ovog što nas cepa i deli.

Mi ne izazivamo mučeništvo, ali kada dođemo pred pitanje - ili odricanje od Hrista ili će otići glava, onda da izaberemo put majke Jevrosime, koja kaže svome sinu: "Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu!" Kada umre za Hrista, mrtav čovek je živ pred Bogom i živ u Bogu, u Carstvu Nebeskom. Mrtav je pred Njim samo onaj koji je grešnik, koji se ne kaje, i koji u Njega ne veruje.

Mnoge majke, koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim sinovima, u ovim ratnim sukobima, proklinjući često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha.

Najzad, kao u svakoj prilici, i u ovoj bih morao da ponovim jedno te isto: budimo čovečni i prema onima koje ne prestaju učiti da smo im neprijatelji; ne žurimo sa zagrljajima, ali pružajmo ruku svakome ko uviđa da moramo živeti kao ljudi, kad nismo mogli kao braća. Negujmo što bolje odnose sa našim susedima koji, i pod najvećim pritiscima, ipak nisu zaboravili da smo upućeni jedni na druge. Ne prizivajmo Božju pravdu i milost, ako ljudima svih naroda, vera i nevolja ne poželimo ono isto što se i za sebe molimo.

Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki da preživimo kao zločinci i neljudi.

Naša je obaveza da pomažemo bližnjem u nevolji, ali ne čineći pri tom nikakvo nasilje, jer svako je slobodan da izabere da li će da krene putem spasenja.

Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi.

Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi.

Vreme je jedno trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Ali prošlosti kao vremena nema. Ima ostataka od prošlosti. Budućnosti takođe nema, ona će biti. A šta ima? Ima samo sadašnjost. Ta kategorija vremena ne odnosi se na Boga. Na Njega se odnosi večnost. A večnost je stalna sadašnjost. Nema ni prošlosti ni budućnosti.